Veliko nam je zadovoljstvo što smo u prilici da Vam predstavimo Vilu Albedo, jedinstvenu kuću porodice Kovačević!

Ako ste znatiželjni posetilac, biće Vam potrebno neko vreme da se orijentišete i shvatite o kakvom prostoru je reč. Bez obzira da li ovo imanje doživite kao eko park, etno muzej, svojevrsni umetnički centar, zamak, konak, ili možda osetite atmosferu sličnu manastirskoj, budite bez brige, nećete pogrešiti ni u jednom slučaju. Kada zakoračite u magični prostor tada sve postaje moguće, a svakodnevno vreme prestaje da teče...

Termin ALBEDO izveden je od latinske reči albus što znači beo. ALBEDO karakteriše refleksivnu sposobnost nekog tela, pa tako bela kuća odbija isto toliko svetlosti koliko prima od sunca. U indirektnom značenju ALBEDO označava novi početak, pomaljanje, svitanje, svetlost, duhovni preporod. Pošto je veliki broj posetilaca na neki sebi svojstven način bio oplemenjen i pročišćen, ovaj naziv se nekako sam nametnuo. U tom smislu utemeljena je i misija vile na ovim prostorima.

Izgradnja je započeta 1980. godine. Tačnije, te godine zakopan je prvi ašov, čime je na prostoru starog i napuštenog porodičnog domaćinstva počela da se rađa nova, autentično-ruralna ambijentalna celina. Vremenom je stvoren arhitektonski kompleks od kuće, zgrada sekundarne namene i zidova koji opasuju dvorište. Sama kuća ima oko 250 m², parking zauzima blizu 500 m², dvorište je na površini od preko 3000 m², dok se na približno još tolikom delu zemljišta gaji voće i povrće.

Odluka da se napusti grad i započne život na selu bila je prilično nesvakidašnja početkom osamdesetih godina prošlog veka. U ovom slučaju započeti život na selu značilo je vratiti se na zemlju predaka, ali kako je imanje bilo napušteno i ruinirano, moralo se prvo pristupiti njegovoj dekontaminaciji i elementarnom kultivisanju. Dok su rušeni dotrajali objekti istovremeno je građena nova kuća u tradicionalnom stilu, osnove 7 X 5 metara, sa tremom od hrastovog drveta, krovom na četiri vode sa biber crepom i jednim belim vitkim odžakom. Sav kvalitetniji građevinski materijal sa prvobitne kuće korišćen je pri izgradnji novog objekta, pa je od samog početka kuća bila mlada i stara, savremena i tradicionalna, neobična i prepoznatljiva. Pri daljoj gradnji ostalo se dosledno u primeni isključivo prirodnih materijala (drvo, opeka, kamen), kao i u samosvojnoj stilskoj orijentaciji, tako da je vremenom nastao skladan ambijentalni kompleks kome je često teško utvrditi poreklo i namenu. Procec izgradnje je u stalnom toku, a izmene, rekonstrukcije i adaptacije postale su zaštitni znak porodice. Zato su ukućani lako mogli da se prepoznaju kroz misao Pola Valerija: Trebalo bi živeti da bi se sagradila kuća, a ne sagraditi kuću da bi se u njoj živelo.

Kada je predak Milorad Kovačević odlučio da svoju kuću odvuče od puta i da je smesti visoko, nije ni slutio kakav ga posao čeka. Volovskim kolima mesecima je dovlačio kamen s Cera, penjao ga uz brdo i postavljao temelje na mestu koje mu se učinilo najlepše i najprikladnije. Taj kamen danas krasi ulaz na imanje, podzidu u dvorištu, fontanu, roštilj, a jedan deo smešten je u temelje novih objekata. Uzvišeno mesto na kome je kuća podignuta takođe nije slučajno odabrano. Jedan poznati šabački lekar koji je sredinom prošlog veka često dolazio u posetu porodici, primetio je da se ovde komešaju prijatne vazdušne struje, pa je na brežuljku konstatovao prisustvo Ruže vetrova. Trem današnje kuće postavljen je negde u srcu te Ruže.

Ovo imanje nastalo je kroz susret dve familije, pa su Kovačevići i Tularčevići spojili svoje lokalne kulture i sublimirali ih na jednom mestu. Razni objekti i predmeti koji su nekada pripadali Tularčevićima, preneti su iz sela Provo (Posavina) i smešteni unutar ambijentalne celine Kovačevića. Tako poseban značaj na imanju imaju objekti pozicionirani u gornjem delu dvorišta, kovačnica, ambar i kačara. Nevelikih dimenzija, ali vredna po svom sadržaju, kovačnica poseduje sav rekvizitarijum koji je nekada koristio predak Đorđe Tularčević za potkivanje konja i izradu drugih predmeta od metala: ložište, meh, nakovanj i razne alatke. U ovom kontekstu indikativna je i morfologija imena Kovačević, koja svakako obavezuje na čuvanje te vrste porodične tradicije, tim pre što mnogi istraživači smatraju da je kovački zanat jedan od prvih koji se pojavio u ljudskoj istoriji. Ambar je takođe prenet iz Prova sa imanja Tularčevića, na njemu je neveštom rukom ispisana godina nastanka (1929) kao i imena majstora sa sličicama alata kojima je rađen. Za razliku od prvobitne namene prostora za čuvanje žitarica, sada je u njemu mala etno postavka koja rekonstruiše nekadašnji suživot porodice i upotrebnih predmeta.

Takođe, porodicu trenutno čine dve generacije koje žive kroz susret iskustva i entuzijazma. Starija je postavila temelje i utrla put tradiciji, mlađa sofisticira i nadograđuje u skladu sa savremenim senzibilitetom i profesionalnim vokacijama.

U okviru starih verovanja svaki narod mitski je srodan sa nekom životinjom, pa se tako za Srbina kaže da je vuk. Pošto se smatra da je vuk naš životinjski predak, otuda poseban odnos prema psu kao njegovom supstitutu. Do sada su u krugu porodice živeli ruski hrtovi, nemački ovčari, dogo argentino, a od nedavno jedan labrador po imenu Luna.